sanjablog88

Još jedna Nova godina je proslavljena na pravi način, onako kako Srbi i znaju. Snažno zagrljani jedan pored drugog stoje, pevaju, piju, igraju i vesele se. Kada bi tako bilo i u buduće, kada bi tako bilo uvek, svaki dan, a ne samo, 31. decemnra i 13. januara, bilo bi nam mnogo bolje. Međutim ,gledajući slike tih nasmejanih i srećnih lica koji svom snagom grabe ka budućnosti, vidim tužna, pokisla lica prošlosti. Iako vešto želevši da ih sakriju u tome ne uspevaju. To nisu njihova lica..

GeneralnaTo su lica njihovih očeva koji sa tužnim izrazom lica gledaju svoju kuću dok utabanom snežnom stazom, sa puškom okačenom na ramenu idu TAMO DALEKO... Tamo gde nema njihove dece, žene rodbine, prijatelja. Gde im je jedini prijatelj tama i praznina u duši i taj tupi bol koji ih razara svaki put kada su u kaljavom rovu ili na nekoj osmatračnici.

To su lica njihovih majki, koje pored šporeta stoje kuvaju čaj za svoju dečicu i kroz mali prozor čekaju istog onog čoveka koji je odavno otišao sa rečima "Čuvejte se", a kojeg ni dan danas nema. One majke koja sa mirisom snega oseća i krv na njoj, a ujedno i strah i malu nadu da joj zbog te krvi glava neće biti umotana u crnu maramu. Njihova lica.. Lica..

Da li su to zaista njihova lica? Da li su to lica koja kada pevaju, u sebi plaču, kada se smeju u sebi plaču, kada se raduju u sebi tuguju? Možda nisu, možda nije sve onako crno kao što je trenutno. Možda će iza ovih velikih, tamnih i olovnih oblaka granuti Sunce, obasjati naša lica, izbrisati lica naše prošlosti i biti samo naša. Postoji nada. Uvek će postojati. Na%2